Svaki zagrljaj koji bolest još nije ukrala – vredi borbe
Postoje dečaci koji ne trče za loptom. Ne zato što ne žele, već zato što im bolest svakog dana uzima po malo snage.
Dišenova mišićna distrofija ne dolazi naglo. Ona polako i neumoljivo krade detinjstvo. Prvo oslabe noge. Koraci postaju nesigurni, stepenice previsoke, igra sa vršnjacima nedostižna. Zatim bolest uzima ruke. Ono što je nekada bilo lako – podići igračku, oprati zube, pomaziti mamu ili zagrliti tatu – postaje borba. Na kraju, bolest ne štedi ni najvažnije mišiće. Srce i pluća.
A oni? Oni se i dalje smeju.
Ovi dečaci su pravi junaci. I kada ih boli. I kada su umorni. I kada znaju da im telo iz dana u dan postaje slabije. Oni pronalaze snagu da zadrže osmeh na licu, da veruju i da se raduju malim stvarima.
Ali osmeh ne zaustavlja bolest.
Zaustaviti njeno napredovanje može terapija. Zato vreme nije samo broj na satu. Svaki dan čekanja znači izgubljena mišićna vlakna koja se više ne mogu vratiti.Njihovo vreme prolazi. Njihovi mišići ne čekaju.
Ne dozvolimo da administracija bude jača od detinjstva. Ne dozvolimo da dečaci izgube mogućnost da zagrle one koje najviše vole.
Svaki dan je važan. Svaki zagrljaj koji bolest još nije ukrala – vredi borbe.
Dogodine zdravi!